Navršilo se 25 godina od okončanja oružanih sukoba na prostoru Republike Hrvatske i, istovremeno, moj desetomesečni boravak u Zagrebu. Organizacija Documenta već godinama, u kontinuitetu, radi sa žrtvama zločina, pružajući različite vidove pomoći i podrške te redovno sprovodi monitoring suđenja za ratne zločine, ali i medijskog i političkog diskursa u vezi sa ratovima tokom devedesetih.
Imao sam priliku da budem deo tima Documente tokom studentske razmene u Zagrebu i da, zajedno sa predanom Božicom Ciboci, dogogodišnjom istraživačicom u polju ljudskih gubitaka, obilazim mesta stradanja i razgovaram s ljudima koji su bili neposredne žrtve oružanih sukoba na širem području Knina. Priče žrtava natopljene iskustvom ratnog razaranja, zločina i nasilja tokom devedesetih zasigurno će ostaviti najdublji trag u sećanju na dane koje sam proveo na terenu. Poslednje terensko istraživanje Documenta je pokrenula s namerom da saznamo Osude koje su pristizale iz Srbije proizilaze iz nastojanja Beograda da kontroliše Srbe u regionu i podvrgne ih direktivama aktuelne vlastikako ljudi iz post-ratnih područja žive tokom pandemije. Naravno, istraživanje je obuhvatilo i druga pitanja koja se odnose na ratno iskustvo i rad državnih institucija.
Istraživanje pokazuje visok stepen nezadovoljstva i nepoverenja u institucije Republike Hrvatske u pogledu procesuiranja odgovornih za zločine počinjene tokom devedesetih kao i ostvarivanja materijalnih i simboličkih reparacija. Suđenja u odsustvu, neefikasan rad tužilaštva i nepostojanje adekvatne i delotvorne regionalne saradnje u procesuiranju ratnih zločina, izostanak odgovarajućeg zakonskog okvira koji bi obuhvatio civilne žrtve rata i odnos institucija i visokih državnih zvaničnika prema zločinima iz prošlosti – sve to ukazuje da je nezadovoljstvo i nepoverenje porodica žrtava, a u vezi sa radom državnih organa i institucija, opravdano i osnovano.
Na osnovu sprovedenog istraživanja, porodice žrtava zločina i izbeglice smatraju da je neophodno priznati sve žrtve rata, jednaku patnju i bol, nezavisno od nacionalnosti ili veroispovesti. Međutim, među intervjuisanima oni/e koji su nastojali da ostvare pravo na materijalno obeštećenje susreli su se sa problemima koji proizilaze iz neodgovarajućeg zakonskog okvira te izgubili nadu u mogućnost institucionalne podrške (psihosocijalne pomoći, materijalne i moralne satisfakcije) njihovim potrebama i problemima. Pokretanje postupka za naknadu štete u slučajevima koji se odnose na gubitak bliske osobe tokom rata imalo je za posledicu visoke parnične troškove u slučaju da je sud odbacio zahtjev (što nije rijetkost), što je znatno demotivisalo i obesrabrilo njihove napore da pred pravosuđem ostvare svoja prava. Pored toga, primećuje se nedovoljna informisanost među porodicama o institucionalnim mehanizmima za ostvarivanje prava na materijalno obeštećenje. Žrtvama rata i njihovim porodicama potrebna je sveobuhvatna i sistemska podrška u procesu rehabilitacije i reintegracije. Metarijalne reparacije žrtvama pružaju i moralnu satisfakciju kojom državne institucije priznaju njihovo iskustvo i patnju.
Neefikasan rad tužilaštva u pokretanju postupka protiv osoba odgovornih za kršenje humanitarnog prava i odsustvo političke volje da pruže podrušku procesu pravnog i političkog savladavanja tereta zločina iz prošlosti oslikava nepovoljan položaj žrtava i njihovih porodica te opštu Civilne žrtve rata i porodice nestalih trebalo bi da osećaju posvećenost institucija njihovim problemima, da preuzmu odgovornost za nedela iz prošlosti te uvećaju kapacitete i osiguraju sistemsku podršku i pomoć procesu integracije i rehabilitacijedruštvenu i političku atmosferu. U hrvatskom društvu nema dovoljno prostora za dublji i kritički dijalog o nasleđu iz prošlosti, niti ima vidljivih i pozitivnih napora da se stvore elementarni uslovi koji bi doveli do promene odnosa prema prošlosti. To, svakako, nije drugačije ni u Srbiji.
Istraživanje je realizovano pre ovogodišnjeg obeležavanja vojne-redarstvene operacije Oluja u Kninu, te nije poznato kakav je stav ispitanika prema izjavama predsednika vlade Plenkovića, ali i o prisustvu potpredsednika vlade Borisa Miloševića. Promena tona i načina govora o prošlosti koji se mogao čuti u Kninu nudi naznake moguće promene u politici sećanja koja bi podrazumevala priznanje jednake patnje civilnih žrtava rata bez obzira na nacionalnost ili veroispovest. Miloševićevo prisustvo je, zajedno sa govorom predsednika vlade Plenkovića, osvetlilo onu stranu prošlosti koja je već godinama potisnuta i na margini društva. Upućene poruke javnosti na obeležavanju 25 godina Oluje unose preko potrebnu modifikaciju u kulturi pamćenja i otvaraju prostor za mogući društveni dijalog o nedavnoj prošlosti. Reči koje nisu popraćene delima mogu povećati razočarenje među porodicama žrtava i obeshrabriti ih u nastojanju da zadovoljenje pravde traže pred institucijama Hrvatske. Najavljeni odlazak u Grubore jeste, takođe, jedan od simboličnih iskoraka u priznavanju civilnih žrtava nehrvatske nacionalnosti. U Srbiji se izbeglice Oluje, takođe, osećaju obespravljeno jer nemaju nikakvu pomoć institucija. Vladajući režim zloupotrebljava i instrumentalizuje žrtve kako bi legitimisao ratnu politiku Slobodana Miloševića te opravdao tenzije i loše odnose sa Hrvatskom. Ne samo da su toga svesne izbeglice u Srbiji, nego i povratnici sa kojima smo uradili intrevjue: “Ovde nek padaju sekire, a sunce nek greje u Srbiji”; “Neprestani rat – samo se o tome priča”; “Večni huškači koji bi ratovali preko tuđih leđa”; “Mi smo izigrani” – to su pojedini komentari izbeglica “Oluje” koji trenutno žive u Hrvatskoj. Većina se tokom odlaska u Srbiju 1995. “susrela” sa policijom i arkanovcima koji su nastojali da ih prinudno nasele na Kosovo, a muškarce zadrže, prisilno odvedu Erdut u Arkanov kamp i ponovo mobilišu na ratište: “Je, Arkanov je bio, da. Tamo su ljude tukli, tamo su ljudi lajali kao psi, nama šta nisu radili. Pa ne možeš vjerovat…. Kad dođe autobus s izbeglicama, oni ih odmah tuku… Oni su lajali tamo. Čovek laje, mora lajati.”
Posle 25 godina od “Oluje” Srbija se prema žrtvama srpskog imena ophodi kao prema plenu sa kojim može da trguje na političkom tržištu i instrumentalizuje u podsticanju neprijateljstva sa Hrvatskom. Komemoracije koje se održavaju mesto su ideološke zloupotrebe tokom koje vladajući režim legitimiše aktuelne odnose i politiku Srbije tokom devedesetih. Iskustvo izbeglica nakon prelaska granice 1995. oslikava pretvaranje ljudskog bića u topovsko meso sa kojim se ide u rat, a njihov današnji položaj povrda je kontinuiteta takve politike. Zločini počinjeni Sećanje na rat nije sećanje na nevino i nedužno stradale civile i komemoracija rata, već njegova glorifikacija i ideološka zloupotreba sa ciljem održavanja lanca stačenih privilegijanad Hrvatima pre Oluje, uključujući i nad onima koji su živeli na teritoriji Srbije, nisu deo kolektivnog sećanja. Mesta u Srbiji na kojima su tokom 90-ih postojali logori za Hrvate nisu označena niti postoji volja lokalnih vlasti da izgrade spomenik žrtvama. Etnizacija i militarizacija sećanja pristutna je u svim državama naslednicama Jugoslavije. Vojna žrtva ima prednost nad civilnom i pripadnik grupe u odnosu na neprijateljsku žrtvu.
Društvena integracija osoba koje su pretrpele nasilje ili izgubile članove porodice tokom oružanih sukoba moguća je ukoliko institucije povrate neophodno poverenje svojom posvećenošću pravdi, transparentnošću i delovanjem usklađenim sa međunarodnim standardima i načelima vladavine prava. Već više od sedam godina organizcije civilnog društva i udruženja žrtava zahtevaju donošenje zakona o civilnim žrtvama rata. Njegovo donošenje bio bi primaran i odlučan iskorak ka priznavanju svih žrtava. Postojeći institucionalni i zakonodavni okvir ne samo da onemogućava ostvarivanje prava žrtava nehrvatske nacionalnosti, nego i civila hrvatske nacionalnosti. Sećanje na rat nije sećanje na nevino i nedužno stradale civile i komemoracija rata, već njegova glorifikacija i ideološka zloupotreba sa ciljem održavanja lanca stačenih privilegija oko “čuvara revolucije” i proizvodnje tenzije unutar političke zajednice. Shodno tome, trebalo bi govor premijera tumačiti u svetlu mogućih promena u politici sećanja, a organizacije civilnog društva i udruženja žrtava rata bi trebalo na tragu nedavnih izjava, da nastave vršiti pritisak na institucije u naporima i zahtevima za pravno i političko savladavanje zločina iz prošlosti. Zasigurno ne treba biti ni odviše optimističan u procenjivanju tih “signala” kao početka spaktakularnih i neočekivanih promena u političkom i medijskom diskursu. Te izjave političkih predstavnika i najavljene komemoracije žrtvama u Gruborima upućene su kako celokupnoj javnosti tako i pravosuđu i tužilaštvu. Civilne žrtve rata i porodice nestalih trebalo bi da osećaju posvećenost institucija njihovim problemima, preuzmu odgovornost za nedela iz prošlosti te uvećaju kapacitete i osiguraju sistemsku podršku i pomoć procesu integracije i rehabilitacije. Zakon o civilnim žrtvama rata nije puka materijalna već i moralna satisfakcija kojom se priznaje status žrtve, njeno iskustvo i proživljena patnja. Osude koje su pristizale iz Srbije proizilaze iz nastojanja Beograda da kontroliše Srbe u regionu i podvrgne ih direktivama aktuelne vlasti. Otuda je svaka samostalnost u delovanju srpske manjine potencijalna Mesta u Srbiji na kojima su tokom 90-ih postojali logori za Hrvate nisu označena niti postoji volja lokalnih vlasti da izgrade spomenik žrtvamaopasnost koja bi obesmislila ideju o neophodnosti mešanja u poslove druge države u ciilju zaštite srpskog stanovništva.
Utvrđivanje činjenica o okolnostima stradanja i redefinisanje narativa o prošlosti u skladu sa njima doprineće povećanju poverenja među građanima i građankama u pravni i politički sistem. Hrvatska ima priliku da postane “lider” ne samo u procesu evropskih integracija i demokratizacije nego i pomirenja post-jugoslovenskih društava. Iskreno se nadam da će Vlada RH i predsednik Milanović uskladiti svoje delovanje sa dosadašnjim izjavama o miru i pomirenju. U Srbiji je, trenutno, teško predviđati neke promene u tom smeru. Zarobljavajući institucije i upotrebljavajući, povremeno, aparat nasilja protiv sopstvenih građana, aktuelni režim ogolio je i razorio državu.
Boravak u Zagrebu i rad u Documenti neću svesti samo na terensko istraživanje i sopstvene refleksije o tim temama. Hrabri, posvećeni i izuzetni ljudi koji predstavljaju Documentu učinili su moj boravak jedinstvenim i bila mi je čast biti njihov prijatelj i saradnik.
Autor: Stefan Milosavljević
Tekst je nastao u suradnji s portalom H-alter.
